Ronin Stories - 1

“Umreti od mača, nema veće časti“ učili su nas godinama. Kodeks samuraja, naš put koji moramo pratiti bez obzira na krajnji ishod. Ha. Pratio sam ga godinama i dokle me je doveo? Gospodara su mi ubili, postao sam ono što sam nekada prezirao. Ronin – ratnik bez gospodara. Nebitno, posle ovog dana, više mi ništa nije bitno. Godinama sam ga tražio, ubicu mog gospodara i konačno sam ga našao. U ovom snegom zavejanom predelu, konačno ću njegov život privesti kraju. Sneg i dalje pada, ne staje, zaklanja mi pogled ka njemu. Ali uprkos tome, vidim mu oči. Strah. Ponos. Prkos. Nisu nam potrebne reči, niti sposobnost da čitamo umove, znali smo šta drugi misli i šta hoće da kaže. Isukasmo mačeve, hladan čelik polako pevuši dok dodiruje korice i dok klizi kroz vazduh.  Predivna pesma rata i smrti. Tišina. I vetar je stao. Kao da sama priroda prati naš dvoboj i tako zaustavlja sve ono što je nezaustavljivo. Zažmurih na kratko, pomolim se Budi i krenem ka njemu. On učini isto i ubrzo mir i tišina postanu prekinuti zvucima ratnih pokliča i mačeva. Potcenio sam ga, vrlo je brz, ali neiskusan. Imao je nekoliko prilika da privede ovu borbu kraju, ali nije ih video, zato što nije hteo da rizikuje. Ah, mladosti, kako mi sada nedostaješ, samo malo da uliješ snage u ovo vremešno telo.   Posle nekoliko minuta, povukli smo se da procenimo jedan drugog. On je imao snage za nekoliko borbi, dok sam ja već počeo da gubim svest. Nisam više za ovo neprestano ratovanje, moje vreme je prošlo. On to shvata i kreće na mene, u cilju da iskoristi tu prednost. Polako, do tada beli sneg, krene da crveni od krvi koja je bila prosuta po njemu. Odjednom, osetio sam oštricu kako prolazi kroz moje telo i izlazi u predelu leđa. On nastavi i otrča još nekoliko koraka iza mene, misleći da je borba gotova. Padam na koleno. Hladan čelik je prošao kroz meso. Trenutak čistoće. Smrt nije kraj. Bio je uplašen kao da je video samu smrt kada me je video kako ustajem. Uplašen, neiskusan, opijen krvlju, krenuo je ne obazirajući se na svoju bezbednost u jurišu. Brz pokret, još krvi. Glava pada na zemlju. Njegovo beživotno telo zaranja u sneg, bez skoro ikakvog zvuka, osim metala koji je još odzvanjao u vazduhu. Gotovo je. Konačno. Trebalo mi je samo nekoliko sekundi da se opet srušim na zemlju. Posekotina je prevelika, izgubio sam previše krvi. Ali je to nebitno: moj cilj je ispunjen, čast mi je vraćena. Polako, ponovo počinjem da osećam jezu i hladnoću. Pahulje padaju po meni, polako, kao da me smiruju pred dolazeći san. Polako pružam ruku kako bih dohvatio mač, bio je kraj mene skoro ceo moj život, neka bude tu i na samom kraju. Teško je provući ruku kroz sneg, a još teže podignuti je do mača, ali nekako uspevam. Postaje mi sve teže da dišem. Trijumfalna smrt, duša se vine iznad snega, najzad oslobođena...

Dobrodošlica

Dobrodošli na moj blog. Ponudio bih vas nečim, ali sam maltene sve zalihe potrošio u borbi sa kustomizacijom bloga. Dobro, lažem, većinu grickalica sam strsio jos sinoć, ali šta sad. Elem, kao što ste već mogli da primetite, izbacivaću priče kada budem imao vremena (čitaj: kad ne budem spremao ispite ili kad ne budem manično igrao video igre) za vaše uživanje. Bilo bi super da komentarišete što više, šta god želite: kritike, pohvale, zamerke, ispravke, šta god vam padne na pamet - napišite. 

Osećajte se kao na svom blogu. :)